Zanimljivost aktuelne domaće muzičke scene između ostalog je i u njenoj žanrovskoj raznovrsnosti - možete čuti i vrlo moderne gitarske indi-pop bendove, ali i „klasik rok“ sastave, ili bendove koji se mogu svrstati u hardkor/metal, rege, elektro-pop i slične aktuelne svetske trendove. Već godinama svetski trend predstavljaju i bendovi koji kombinuju world music uticaje sa klasičnim rok zvukom – to su izvođači poput Manu Chao i Gogol Bordello, ili nekada Mano Negra…
Od skora i Srbija ima bend koji se žanrovski ne može lako ukalupiti, ali je po zvuku veoma sličan navedenim sastavima. Somborski Neozbiljni pesimisti nastali su još krajem devedesetih ali su sa „(ne)ozbiljnim“ delovanjem startovali tek polovinom ove decenije. Bend su osnovali pevač i tekstopisac Igor Oluić i gitarista Boris Mišić, dvojac koji je iza sebe već imao višegodišnji staž u nekoliko somborskih bendova. Posle par godina neumornog sviranja i zadobijenog statusa lokalne atrakcije, ovaj bend je konačno dočekao debi-izdanje Neka bude što biti ne može za novosadski Studentski kulturni centar. Objavljivanjem tog albuma (ali i nekih prethodnih izdanja poput Branimira & neprijatelja ili Mile Ćopezo) i ovaj agilni izdavač opovrgao je pomalo zlurade komentare da je okrenut isključivo novosadskim hardcore i punk bendovima.
Doduše, odrednica „punk“ stoji u kovanici ANTI GLOBAL ETNO PANK, kako su sami svoj žanr definisali Neozbiljni pesimisti. Rešeni da u svojim pesmama ne štede ni vreme ni okruženje u kojem žive, Pesimisti se svojoj sve brojnijoj publici obraćaju oporim i sumornim tekstovima u kojima opisuju svakodnevicu današnjeg sveta, formiranu pre svega pod uticajem moćnih medija koji definišu kulturne modele i sisteme vrednosti. „Glava ti je k'o u loncu, koriste je, zašto ne bi? Ti si s